“ЉУБИТЕЉИ САВЕ И ДУНАВА”

Удружење љубитеља Саве и Дунава основано је на Оснивачкој скупштини 18. марта 1962. године у сали учетељске школе ул. Народног фронта, а његов рад је одобрен решењем Секретеријата за унутрашње послове НОО-а града Београда под бр. 04-3392/1 од 13, јула 1962. године.

Седиште Удружења било је првобитно у Македонској ул. 19, затим код Господарске механе у ул. Војводе Мишића, па на клубу “Морнар – Ада Циганлија”, у Дому Браће Барух бр. 16/1, у ул. Отона Жупанчића бр. 32 – Нови Београд, а сада на Ратном Острву.

Одлуком на VIII редовној скупштини Удружење је преименовано у друштвену организацију за одмор, рекреацију, спорт и туризам “Љубитељи Саве и Дунава”, а сходно Закону о друштвеним организацијама и удружењима грађана “Сл. Гласник СРС, бр 24/82”.

Првобитно име удружења био је побољшање летовања и одмора грађана, унапређене рекреације, спортова на води и туризма, што је садржано и у називу усвојеном на VIII. редовној скупштини.

Идеју о оснивању дала је група сплавара из Чукаричког рукавца.
Основан је иницијативни одбор који је живео дуже времена.

Кад је основано “предузеће у изградњи” односно Дирекција Аде Циганлије, настало је критично време за сплаваре, који су до тада живели у миру на сплавовима. Неки од пре рата, у сенци столетних врба.

Новопостаљени руководиоци Дирекције су сматрали да су им сплавари конкуренција, па су у прво време ударили таксе за привез, а затим најмање двапут годишњње, обично у пролеће и јесен издавали наредбе за селидбу, час узводно, час низводно од клуба “морнар”. Сплавове који су били са друге стране Аде – а било их је мало – нису дирали. Циљ је уништење насеља сплавара.

Кад најављена изградња језера и дефинитивна сеоба сплавара настала је узбуна. Говорило се и писало, а на сплавовима лепљене плакате да се сплавари у најкраћем року иселе. Где? Нико није знао, нити хтео да зна – од званичника. “Нека иду где знају” била је парола, “јер је на тим сплавовима легло коцке, пијанчења, прљавштине и неморала”. Настао је прави рат преко штампе и других средстава информисања. Између осталих у “Вечерњим новостима” изашао је чланак председника Иницијативног одбора Петра Вучетића, у коме је између осталог критикован и пројекат језера, изражавања огорчења због небриге и нехуманог односа према сплаварима, који су ту били десетинама година пре оснивања Дирекције. У листу “Данас” архитекта Предраг Ристић, написао је чланак “Сава није Нил од пре 4.000 година”. Било је и још много отпора и чланака за и контра. Прави рат, али сила Бога не моли. Почело је принудно исељавање. Дошло је и до судских спорова, где су појединци, међу осталим и потписани су да су добили спорове код редовних судова, па је наређено / од стране суда / да Дирекција врати сплав на његово место и успостави стање које је било пре спора.

При оваквом стању ствари угрожени сплавари су се тргли и убрзали оснивање Удружења. Било је прича, натписа, сплетки, ургирања код надлежних да се не дозволи оснивање Удружења, чак и подметања да се иза тог Удружења крије организација против народа и државе. Удружења је ипак основано и поред противљења Социјалистичког савеза града чија је сагласност у то време тражена. Противници оснивања Удруежња путем веза успели су да Социјалистички савез одбије сагласност С обзиром да сагласност Социјалистичког савеза није била законска обавеза Удружење је основано и без те сагласности и то је био први случај да се оснује неко удружење и без сагласности Социјалистичког савеза. Дата је био председник Соц. савеза Миладин Шакић, којие заказао састанак делегацији Удружења (Петар Вучетић и Слободан Тонић) а после није хтео да их прими.